УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

Укупно приказа странице

Најновије

понедељак, 10. септембар 2012.

KAKO UPOKOJITI STID / ALeksandar Jerkov

Nije trivijalno isto što i umetničko, nije pisac isto što i zabavljač, nije književnica isto što i voditeljica, niti knjige roba kao patike, a knjižare tržnice. Mora se u ovoj pustinji urlati, makar i uzalud, na sve koji su se predali.....
....Sada nam je namenjeno da živimo u potištenosti u kojoj nema čak ni onoga što ponekad uspeva uprskos svemu: velike književnosti. Kad nema velike književnosti, nema ni književnika, ostaju pisci kojima nije stalo do sebe pa im onda nije stalo ni do drugih. I zato nisu došli ni u svoju kuću da se sete velikog književnika Borislava Pekića, kao što nisu došli ni da isprate velikog književnika Milorada Pavića.
Nije to, dakle, prvi put, isto je toliko pisaca bilo, tj. nije bilo, na komemoraciji Miloradu Paviću pre tri godine, u istom književnom sedištu. Te dve teške slike jedne praznine, ne samo prazne prostorije nego duhovne pustoši, spojile su se i, bojim se, obeležile kraj jednog doba. Doba kada je postojala velika srpska književnost. Da li će posle tog doba ostati samo politikanti u književnosti, preobražene spisateljke i pronicljive novinarke, voditeljke, estradne zvezde i skandal
majstori koji su svoju popularnost prelili u trivijalnu literaturu - darujući srpskoj književnosti jednu novu, parapublicističku literaturu i možda novi žanr - voditeljsku literaturu? O toj budalastoj pisanki podmetnutoj pod imenom književnosti nema se šta reći.
Ali ima o Pekiću koji je o dvadesetogodišnjici smrti poslužio kao politička značkica u reveru raspravljača o demokratiji, dok se svest o njemu zapravo istiskuje zajedno sa idejom vrednosti i pojmom umetnosti. Jer ko je svestan Pekićevog dela, taj neće pristati na podmetanje trivijalne literature i njen komercijalni uspeh kao merilo. Srpski pisci, odbačeni i potcenjeni, eto kako na kraju pristaju na tu odvratnu manipulaciju i počinju da ne cene sami sebe tako što zaboravljaju i zapostavljaju vrednosti. Zar treba da sanjaju o tome kako da postanu publicističke svađalice, kako da svakog dana skrenu pažnju na sebe i prodaju pregršt lakih stranica za dve pregršti teških novčića? Pri čemu je lako razumeti koliko su im oni neophodni, ne žive pisci od zanosa nego u istom ovom svetu u kojem i mi, ali izobličena i nakaradna slika književnosti vodi u onu pustoš koja je juče naselila prostorije književnog društva. Vodi u tugu zbog Pekića, ili Pavića, umesto ponosa zbog dela velikog književnika.
Pekića ne treba čitati zbog toga što je on pronicljivi tumač i ironični sudija društvenim procesima, politici i kulturi, premda u njegovom delu ima na svakom mestu više duha, znanja i razumevanja nego u svim poluanalitičkim zapisima i polupublicističkim komentarima zajedno. I ne treba ga čitati zato što je on svojim angažovanjem i delom otelotvorenje ideje demokratije, pa je do juče trajalo nadvlačenje naših vajnih demokratskih struja oko toga kojoj on više pripada, premda se o tome šta je demokratija više može zaključiti iz svakog Pekićevog retka nego iz dve decenije parademokratizacije Jugoslavije i Srbije, a i mnogo duže. I ne treba ga čitati zato što je i on, kao i Pavić, poslednji veliki građanin srpske kulture, a to je baš "fenserski" da se gradimo građanima koliko god to nismo, premda ono što je najbolje u građanskoj kulturi pristupa svakome od nas u njegovom književnom delu. Pekića treba čitati zato što je veliki pisac i zato što je ostavio za sobom velika i nezaobilazna književna dela.
A srpski pisci, ugroženi, poniženi, uvređeni, povučeni u sebe, šizofreno glumeći kako se ništa nije dogodilo i sklanjajući se sami od sebe i od svakoga drugoga, zaboravili su zašto je presudno pitanje književnosti kao umetnosti: jer je u književnoj umetnosti ili na delu ideal humanističkih vrednosti, ili to nije velika književnost. Zaboravljajući od vrtoglavice parapolitičkog pozicioniranja i stida pred tuđim komercijalnim uzletima, pomalo odrpani i potišteni, prestali su da veruju u vrednosti i samim tim prećutno počeli da staju na stranu nevrednosti. Na to se ne može pristati, nikada.......
          видети више:  http://www.novosti.rs/vesti/kultura.71.html:396038-Aleksandar-Jerkov-Kako-upokojiti-stid

______________
     jedan od komentara:
   
     Mara vracara 09. septembar 2012. 00:22 #2137409
     Profesore Jerkov Vi ste ovde dakako potpuno na strani nas beslovesnih koji volimo dobru knjizevnost. Ali Vi radite za Mono & Manjanu! Izdavacku kucu koju predvodi trgovacki putnik koji isto u svojim knjizarama forsira i propagira trivijalnosti - I am love, Soulfood... i slicne baljezgarije, o prevodima i naslovima Alnari izdavacke kuce da ne govorim deteta partnera. Svakako ja sam na Vasoj strani u svemu sto ste ovde izneli, ali onda se Vi nemojte predavati carima novca vec ostanite istrajni.

Сазвежђе З на WordPressu

  • Лист Време - Време.- Одговорни уредник био је Коста Луковић. Лист је излазио од децембра 1921. године до априла 1941. године у Београду, … Наставите са читањем →
    Пре 7 месеци