ДОЗИВАМ ТЕ / Добривој Вујин

 

Детаљ, остаци Богородичине цркве на ушћу Косанице у Топлицу, Куршумлија, средином новембра 2014. Синмак сестара Соколовић. "Заветине"

Учестало те дозивам:

дозивам те свакодневно јачином океана

јер ја другачије стајем на леву ногу

ако је за некога овај податак важнији

од сутрашњег дана који се завршава и пре

овог  у који те дозивам на чудан начин

свима се тако чини рекао бих на први поглед

са другим нисам у добрим односима хоћу рећи

сем првог сви остали погледи бацају

сенку дубоку сенку на први који се неда

дозивам те са револвером без нишана мада

ћу све ово наставити уз малу кафену паузу

ваљда ми нећеш на овоме ништа замерити

јер наши су односи као када се ваљају облаци

као маказе које стрижу вуну са овце

и напослетку остаје гола и у голо се руно претвара

које ће грејати моје залеђено  дозивање

јер је четврто годишње доба како те дозивам

и пара мојих  речи из уста излази за неверовати

и у клице се претварају моје речи и речи

и замандаљено ми срце даје јасне поруке

и ноћ пада блага на кровове мојих свитања

и све пролази  једино ти остајеш

и она (у)залудна дозивања са свих меридијана

јер ти стојиш на свим мојим страницама

и нећу рећи можда спаваш за сваки случај

рећи ћу ваљда спаваш и недао бог

да ме прозру и нађу ми сумњиви зарез

из неке белосветске песме коју нисам имао

е да би у њој нашао себе и овај плач

када су године као јабуке сазреле и пале

међу шљивама које ја испијам до пијанства

јер ту треба водити рачуна молим лепо

да сутра или кроз педесет година не засија

сечиво и засече то моје пијанство и прослови

како сам препијанчио буковског или неког већег

а више него сигуран сам био да сам у оригиналу

не смем ни да  помислим да дрво може да шета

многи би рекли па овај је ко летва

а и ово ми је некако познато и предисано

као да сам примера ради прошао кроз туђи димњак

те се китим туђим гаром онако једнако гарав

јер морате признати шта ће мој димњак

на то да каже зановетајући у тврдим корицама

јер после тога нико неће знати из ког је димњака

гар старији и по чему се то разликују

и на крају те дозивам у свитања и сумраке

и никада нећу рећи да си ми вољена и највећа

јер се плашим да ми ветар не донесе орахово лишће

са суседовог ораха и мој ће орах начисто излудети

у потрази за својим лишћем мада ту нико

неће препознати све твоје туге и радости

и како сам већ имао изволети да изговорим

плашим се да те волим онако хлебно

како те други воле јер ће се неко

једног  лепог и убогог дана иза вечности

јадан досетити пре свих и на сав глас -

дозивам те ој Србијо.

 

Сестре Соколовић, моје сапутнице: ушће Косанице у Топлицу, новембар 2014. (Б. Т.)