УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

Укупно приказа странице

Најновије

четвртак, 30. април 2015.

КУЛТУРА - ФРАНЦУСКИ ПРИМЕР

У великим градовима Стразбуру, Лиону, Бордоу, град одваја 20 одсто свог буџета за културу, што су огромна средства, каже Жак Бонијел, професор на француском Универзитету Лион 2
Жак Бонијел (Фото Г. Поповић)
„Управо сам прошетао по кварту Савамала, где има пуно разних и богатих иницијатива. Закључујем да је независна културна сцена у Београду веома жива, а истовремено видим да музеји функционишу на традиционални начин”, каже Жак Бонијел, професор на француском Универзитету Лион 2, где је директор мастера „Развој међународних уметничких и културних пројеката”.
Професор Бонијел и Милена Драгићевић Шешић осмислили су на Универзитету уметности у Београду 2003. године заједнички програм, мастер „Менаџмент и културне политике на Балкану”, који је већ следеће године признат од стране Унеска и који привлачи сваке године студенте из целог региона, па и шире. То је и разлог његових честих долазака у Београд, а једна од тих посета, приликом предаје мастер диплома у фебруару ове године, искоришћена је да професор Бонијел у Француском институту, са Миленом Драгићевић Шешић, говори на тему „Чему културне политике”.
„Већ двадесетак година култура је све више под утицајем тржишта и све више се посматра кроз призму производње и потрошње, иако она није роба”, каже Жак Бонијел за „Политику”. „Културне политике треба да обезбеде утицај јавних установа, на нивоу државе или локалне власти, које морају да одиграју две улоге да би културу одбраниле од негативних утицаја тржишта. Прва је да обезбеде правне оквире за приступ уметничким делима и за њихово стварање, а друга јесте да се омогући економска подршка за све то. Говорим о економским условима и за производњу и за доступност културних добара публици која не може да плати цену коју прописује тржиште.”
Бонијел то илуструје примером из Француске. Тржишна цена за карту у Опери у Лиону износи 200 евра, али публика не плаћа ту цену, јер власт, дакле држава, односно град, плаћа разлику, па је тако најскупља карта 60 евра.
„Држава је, дакле, та која мора да заштити културу од тржишта тако што ће омогућити стручњацима да буду на челу министарстава и установа где се о њој одлучује. У великим француским градовима Стразбуру, Лиону, Бордоу, град одваја 20 одсто свог буџета за културу, што су огромна средства”, напомиње Жак Бонијел који инсистира и на трећој улози коју јавне установе морају да одиграју, а то је едуковање публике. „Млади морају да имају неке усађене кодове разумевања и прихватања добрих вредности да би касније могли да иду у музеје, оперу, на концерте и изложбе”, додаје он.
За ситуацију на Балкану заинтересовао се још почетком деведесетих од када датира и његово познанство са Миленом Драгићевић Шешић и сматра да је питање националне културне политике сада актуелније за Србију него за Француску у којој су превазиђене бројне регионалне разлике, а национална култура унапређена до тачке када поново може да се размишља о различитостима унутар ње, а да не буде нарушена линија којом капитална дела уметности и културе стижу до што већег броја људи.
Данас је корисније него икада да се дефинише културна политика, јер глобализација брише различитости између култура, истиче Жак Бонијел. „У Кини, Француској, Србији сви гледамо исте филмове, имамо исту страницу на ’Фејсбуку’ и зато је важно имати политике које формирају мишљење и које едукују сензибилност младих. Глобализација омогућава да се упознају друге културе, али их с друге стране све ставља у једну исту раван и стога не даје кључеве за разумевање других култура. Култура, напротив, значи правити избор, а то људима треба да омогуће културне политике”, наглашава Бонијел.
„Недавно сам се вратио из Александрије где сам био у посети Франкофоном универзитету, на коме постоји мастер из менаџмента културног наслеђа и културних индустрија. Студенти тих мастера су професионалци из црне Африке, који брину о томе како ће то њихово наслеђе, музичко, плесно, моћи да буде валоризовано, а да не буде сравњено глобализацијом. Они долазе из земаља које имају по 20 до 30 језика, и веома много разних култура. То је страховито богатство које те земље могу да пруже свету. У исто време то богатство је изузетно крхко и они се веома плаше да ће глобализација све то уништити, што је могуће да се деси и кроз неке универзалне културне туризме. Они се плаше да ће њихова култура бити фолклоризована уместо да буде представљена свету у свом изворном облику”, додаје Бонијел.
Гордана Поповић
објављено: у Политици, 27.04.2015.

Сазвежђе З на WordPressu

  • Лист Време - Време.- Одговорни уредник био је Коста Луковић. Лист је излазио од децембра 1921. године до априла 1941. године у Београду, … Наставите са читањем →
    Пре 7 месеци